Govor je primarno sredstvo komunikacije i najčešće prvi znak za uzbunu
ukoliko se ne razvija očekivanim tempom. Takođe, značaj neverbalnog ponašanja
jasan je već u prvim mesecima bebinog života a da upotreba gesta dopunjuje
komunikaciju očigledno je kada od dvogodišnjaka umesto: “Doviđenja, vidimo
se kasnije!” možemo očekivati jednostavno: “Pa-pa!” uz mahanje.Međtim, za razliku od tipičnog razvoja kada se verbalna komunikacija razvija
uporedo sa neverbalnom, kod neke dece sa razvojnim smetnjama ili telesnim
ograničenjima ona ima sasvim drugačiji tok.Očekivanja roditelja su neretko usmerena isključivo na progovaranje i u toj
trci ponekad zapostave činjenicu da je cilj logopedskog tretmana naučiti dete
da komunicira. Ukoliko se usmeni govor nije razvio do sedme godine ili je pak
veoma siromašan, opravdano je stimulisati alternativne kanale kako bi se
smanjila frustracija, zadovoljile osnovne potrebe i razvili puni potencijali.Mnoga deca iz autističnog spektra neće moći rečima da iskažu svoje želje ali
su veoma uspešni u komuniciranju karticama ili na neki drugi način. Tehnološki
napredak uticao je i na razvoj digitalnih komunikatora i sličnih pomagala.
Većina asistivnih sredstava može se naći i na našem tržištu i logopedi ih
svakodnevno koriste u praktičnom radu.Nekoj deci jednostavno, govor nije prirodan način komunikacije a tim
roditelj/logoped mora poštovati individualne karakteristike deteta i shodno
tome prilagoditi ciljeve svog delovanja.
